Pitanja za psihologa Maju Mandić Marković
Tema: Autosabotaža
1. Šta je autosabotaža i kako se prepoznaje? Da li se na one koji sami sebe “sapliću”, može primeniti izreka “Ko želi, pronađe način a ko ne želi, pronađe izgovor” ?
Mi možemo sebe da sabotiramo na razne načine; tako što “zaboravljamo” ili smetnemo s uma da uradimo stvari ili obavimo telefonske razgovore, tako što podrivamo sebe različitim nekorisnim i oslabljujućim porukama koje nam se vrzmaju po glavi, kada govorimo o sebi kao nesposobnima, nemoćnima generalno ili u vezi neke životne teme… Uglavnom je u osnovi samosabotaže izvesna unutrašnja podeljenost, na dva ili više delova, od kojih se neki boje, ili nemaju dovoljno sigurnosti i samopouzdanja da pristupe nekoj akciji koju smo planirali.
Na primer, jedan dao mene želi da pozove prijateljicu koja me je na neki način uvredila pri predhodnom susretu i da rasčisti situaciju verujući da je u pitanju nesporazum, dok se drugi deo boji konflikta i mogućeg rušenja prijateljstva i neprijatnog razgovora. Šta radimo u toj situaciji? Uglavnom odlažemo rasčišćavanje i sučeljavanje i stalno zaboravljamo da okrenemo telefon.
2. Postoji li razlika između autosabotaže i autodestruktivnosti?
Autosabotaža uglavnom ima uzrok u izvesnoj unutrašnjoj podvojenosti, nesigurnosti, negativnim i samopodrivajućim stavovima koji mogu biti svesni i nesvesni. S druge strane autodestruktivnost u osnovi ima želju da povređujemo sebe, potrebu da povređujemo druge koju okrećemo prema sebi, iz unutrašnjeg besa, krivice, sramote i lične povređenosti.
3. Na koje sve načine neko može sam sebe da sabotira? Koje su klasične saboterske tehnike koje služe za izbegavanje suočavanja sa mogućim neuspehom?
Postoje nebrojane saboterske tehnike koji mi primenjujemo u svom životu bežeću kako do neuspeha, tako i od uspeha.
Odlaganje je klasnična saboterska tehnika. Na ovaj način se u suštini pravimo da određeni zadatak ili problem ne postoji i nadamo se da će nestati sam od sebe i/ili da će ga neko drugi rešiti ili da će se sam od sebe dematerijalizovati. To može da traje decenijamo, na primer u slučaju alkoholizma. Kod poslovnih zadataka, na kraju dođemo u situaciju da smo saterani u vremenski tesnac, da moramo da završimo nešto za “sutra”, da radimo pod opterećenjem, stresom i verovatno mnogo manje kvalitetno nego da smo dali sebi više prostora i vremena za taj zadatak.
Nezavršavanje je nastavak predhodne saboterske tehnike. Ono vremenom dovodi do nagovmilavanja poslovnih, partnerskih, roditeljskih, emotivnih, prijateljskih zadataka i stvara doživljaj nezadovoljstva, samoprezira i lične slabosti i neostvarenosti. Osećamo se kao da smo otvorili orman u haosu, zatrpan stvarima koje nam sve padaju na glavu.
Zaboravljanje je mentalna tehnika autosabotaže. Mi uvek pamtimo obaveze, ljude, situacije koje su nam zanimljive, privlačne, lake, pozitivne, izvodljive, a skloni smo da zaboravljamo sve ono što nosi izvesnu napetost, neprijatnost i širenje granica izvan naše ustaljene zone konfora.
Unutrašnji kritičar je saboterski glas u glavi koji nas podrva negatinim i samopodrivajućim mislima. To je onaj koji nam dovikuje: Ti to ne možeš. Nisi ti tome dorasla. Vidi kako si glupa. Svi će ti se smejati. Propašćeš u tom poduhvatu, itd…
Katastrofična očekivanja
Mučenje crnim mislima je saboterska tehnika kojim mi sebi projektujemo najgovu moguću sliku razvoja određene situacije. Na taj način postajemo uplašeni, nesrećni, slabi i skloni da izbegavamo testiranje stvarnosti.
Samosažaljenje je način sabotiranja kojim mi sebi oduzimamo odgovornost, snagu i ličnu energiju da obavimo posao. Mi smo jadni, nesposobni, nedovoljno stručni, nesigurni, uplašeni…
Okrivljavanjem drugih prebacujemo svoju odgovornost na partnera, prijatelja, sistem poslovanja, državu, boga, itd. Time samo sabotiramo put ka svom uspehu i mogućnost da uradimo ono što možemo.
4. Neke osobe iznevere očekivanja svojih poslodavaca, ljubavnih partnera, prijatelja, sportskih trenera, iako objektivno imaju i mogućnosti i potencijala da budu uspešni. Zašto im se to dešava?
S jedne strane postoje objektivni potencijali na primer poslovni, sportski, ljubav, kada su u pitanju emotivni odnosi, a s druge strane postoji nešto u ličnosti (često nesvesno) što se opire, boji ili sabotira uspeh u određenoj oblasti. To može da bude prilično komplikovano pitanje i obično ima dubok koren.
5. Da li depresija vodi u neku vrstu autosabotaže?
Depresija je često posledica dugogodišnje autosabotaže, pogotovo kod osoba koje su sklone da gutaju svoje nezadovoljstvo, povređenost i primedbe u vezi različitih oblasti i situacija. Kada sebe sabotiramo da ne kažemo kada nam se nešto ne dopada, ili smo povređeni, ili osećamo da nam je naneta nepravda, ili nismo dobili ono što zaslužujemo, taj spisak i skladište progutane negativne energije postaje sve veći i dublji. Na kraju imamo toliko bola, nezadovoljstva i povređenosti da više nemo snage da se pokrenemo i učinimo bilo šta.
6. Jesu li su zavisnici podložniji autosabotaži?
Svi smo podložni autosabotaži u pogledu problema ili napetih tema a zavisnici pogotovu budući da oni duboki problem koji je obično prilično nesvestan i iracionalan.
7. Da li je preterana skromnost takođe oblik sabotiranja sebe?
Preterana skromnost se obično bazira na negativnom stavu usvojenom u detinjstvu kada dobijamo poruke “ružno je hvaliti se”, “nemoj da se ističeš”, “prepusti drugima da prepoznaju tvoje kvalitete”, itd. Takav stav naravno deluje samosaboterski u situacijama kada je potrebno da osoba pokaže svoje kvalitete a još više ispriča o svojim dobrim stranama i talentima.
8. Da li je sklonost ka sabotiranju svojih planova i želja odraz nesigurnosti u sebe ili realna procena da nismo dorasli nečemu sto je možda samo na nivou naših fantazija?
Neki od nas svake Nove godine napišu listu svojih želja ili planove. Najčešće nešto od toga ostvarimo a nešto i ne. Ima stavki u našim planovima koje ponavljamo iz godine u godinu i ništa ne uradimo.
Dakle, da bismo ostvarili svoje ciljeve potrebno je da budemo aktivni i da radimo na njima. Ne bismo ih ni postavili da sada imamo kapacitet da ih ostvarimo. Dakle, u postavljenim ciljevima postoji nešto što još uvek nemamo, neznamo ili nismo dosegli. To je zona razvoja ka kojoj težimo.
Kako bismo stvarili svoje ciljeve potrebno je da proširimo svoje veštine i znanja, ali takođe i da se suočimo sa unutrašnjim saboterima, negativnim stavovima i osećanjima koji nas blokiraju i unazađuju.
9. Ko je više sklon da sam sebi podmeće “klipove pod točkove”, deca ili odrasli?
Deca prilično “providno” sabotiraju određene aktivnosti koje im nisu zanimljive, ne sviđaju im se ili se ne osećaju dovoljno sigurni i jaki u njima.
Odrasli mnogo perfidnije manipulišu svojom saboterskom opremom i ponekad je prilično teško odvojiti činjenice od nečije projekcije problema.
10. Ukoliko neko prolazi kroz period nesrećne ljubavi, da li tada nesvesno ulazi i u poslovne aranžmane koji ce proizvesti neuspeh kako bi na taj način sebe kaznila za neuspeh u ljubavi?
Takva situacija uglavno zavisi od ličnosti koja se u njoj našla. Neke osobe će poslom kompenzovati nezadovoljstvo u ljubavi i mogu da ostavre sjajne poslovne rezultate, Drugi tip će se zbog nesreće u ljubavi potpuno raspasti i na poslu pa će biti jednako neuspešan i u toj oblasti. Neko treći će korektno obavljati posao a ljubavnu patnju će ostaviti za svoju privatnost.
11. Ukoliko neko stalno bira neodgovarajuće partnere, slične po strukturi ličnosti, koji ne mogu da ga usreće, da li je i to vid autosabotaže i pravljenja “programa” neuspelih veza ?
To je veoma često slučaj. Mi smo skloni da ostvarujemo svoja proročanstva, pa to tako bude u ljubavi. Ako neko kaže “ja se uvek zaljubim u muškarca koji me zanemaruje i ne poštuje” onda obično tako i bude. Drugo je pitanje šta je uzrok takvog izbora i šta dobijamo time što smo zanemareni i bez poštovanja. Ko je bio takav u našoj porodici i čiji smo ljubavni obrazac preuzeli iz ljubavi i lojalnosti.
12. Da li je svest o tome da sami sebe sabotiramo dovoljna da se s njom izborimo? Na primer, ukoliko neko stalno odlaže realizaciju nekog svog cilja, šta može da ga trgne i ubrza da se pokrene i ostvari ono što je naumio?
Svest o sabotiranju je važna i upozorava nas na ono što radimo i moguće posledice. U nekim slučajevima, kada postanemo svesni šta radimo i ka čemu nas to vodi, možemo da se pokrenemo prevaziđemo samosabotažu.
U drugim slučajevima, pogotovo dugotrajne samosabotaže u određenim oblastima, potrebno je više razmišljanja i akcije da bi se okolnosti promenile.
13. Kako autosaboterima može da se pomogne ?
Kod samosabotaže uvek postoji izvesna podeljenost. Dobro je da postanemo svesni onih naših unutrašnjih delova, stavova, osećanja koji su suprotstavljeni.
Na primer, jedan deo mene želi da se otvori ka novoj ljubavi a drugi deo mene se vraća na staru ranu i razočaranje, povređenost vezane za predhodnu emotivnu vezu. Jedan deo se raduje novoj ljubavi, drugi se boji.
Posvetite se onom svom delu koji je slabiji i traži neku vrstu utehe ili podrške. Ojačajte ga. Razgovarajte sa njim. Podržite ga pozitivnim stavovima.
Zatim krenite u akciju. Akcija je ključna za razbijane ličnih sabotaža. Održite tu prezentaciju koje se bojite. Možda neće biti savršena ali će vam doneti puno iskustva. Sledeća će biti još bolja. Itd.
Sviđa mi se jedna izreka koja pomaže pri uspavljivanju ličnog sabotera: “Ako radite samo lake stvari, život će vam biti težak. Ako ste spremni da radite i one teške, život će vam biti lak.”
Tema: Autosabotaža