Značaj praštanja

Како опростити и ићи даље

Барем једном у животу, били смо повређени, разочарани, увређени, љути или је неко изневерио наше поверење… А тај „неко“ најчешће је нама блиска особа, емотивни партнер, колега, пријатељ или рођак.
Ако сте се осветили ономе ко вас је повредио, да ли вам је било лакше? То је обично случај у младости јер је младост бунтовна па би да се обрачунава. С годинама, иде мудрост па схватамо да се лоше осећамо када чинимо оно што је и нас повредило. То и јесте, у ствари, доказ да смо зрели. Можда вам је баш зато олакшање донео опроштај? Због чега је добро опростити и да ли то значи и заборавити, за „Живот Плус“ говори психотерапеут Маја Мандић Марковић.
Било би нормално и природно да опростимо увреду или неку нанету нам неправду, али обично то није случај. Јер, опраштање је процес који захтева време. Питање је наравно и да ли се ради о изневереној љубави, поверењу или увреди и још важније ко нас је разочарао. Неопходно је да направимо селекцију да ли је нешто вредно нашег осећаја горчине. У случају да смо свесни да није а ми му придајемо много већи значај, треба да се запитамо шта је то што нас је, у ствари, погодило. Dobro je da postanemo svesni šta nas najviše boli i kako smo dospeli u situaciju da budemo povređeni-
Успећемо да, razumemo, опростимо и пређемо преко увреде само када схватимо да смо ми такав став оне друге стране на неки начин (не)свесно иницирали. Када нам постане јасно да је онај ко нас је увредио, учинио то јер нас из њему познатих разлога сматра супериорним, лакше нам је да целу ситуацију разрешимо на обострано задовољство. Најбоље је ако можемо да са оним ко нас је повредио или изневерио, комуницирамо и на било који начин успоставимо однос у коме поново можемо да стекнемо узајамно поверење. Тек тада можемо да се осећамо добро. У супротном, сам покушај да опростимо ако ситуација није разрешена своди се на нашу жељу да будемо добри и племенити како бисмо се ми лично боље осећали, али горчина може остати.
Vrlo je važno, ako nam je stalo do dobrih odnosa, da ne prećutimo nezadovoljstvo i da ne pravimo lične unutrašnje liste povreda, već da osobi jasno kažemo šta nas je povredilo i na koji način. Svi veoma često pravimo grešku i podrazumevamo da prijatelj ili parner zna šta je uradila, zašto to nije u redu i kako se mi zbog toga osećamo. To obično nije tačno.
Kad joj jasno kažemo šta nas boli i koje je naše mišljenje ona može da nam pruži objašnjenje svog ponašanja i reakcije i da uzme u obzir naša osećanja i stav. Takođe, na taj način joj pružamo šansu da ubuduće koriguje svoje ponašanje.
Postoji još jedna opasnost u opraštanju a to je da, zato što smo oprostili sebe smatramo superiornim u odnosu na drugu stranu, nekako plemenitijim, boljim čovekom, produhoveljnijim… Na taj način pravimo neravnotežu u odnosu, bilo partnerskom ili prijateljskom, koji podrazumeva ravnopravnost, pa pre ili kasnije opet doživimo da budemo povređeni ili iznevereni.

Да ли је теже опростити или тражити опроштај од некога о кога смо се огрешили?

  • У принципу, лакше је да тражимо опроштај јер то је оно чувено куртоазно „I am sorry“ а да ли нам је заиста жао или није, она друга страна ни не зна али је некако најлакше учинити вербализован покушај извињења на нивоу цивилизацијског понашања. Наравно, увек је битно о чему се ради па треба наћи праве речи да свој поступак објаснимо, не морамо да се „посипамо пепелом“, али уз мало хумора ако то ситуација дозвољава, увек је добро рећи нешто критички на свој рачун, јер тиме олакашавамо оној другој страни да нам опрости. Питање је међутим о чему се ради и да ли нам је заиста потребан нечији опроштај јер не може се за све тражити опроштај. Много је боље критички се осврнути на ситуацију која је довела до тога и опет повести разговор у коме ће се отклонити могућности да се иста или слична поновi.
    Када треба ми да опростимо некоме, морамо то да чинимо свесни зашто праштамо, да ли разумемо ситуацију која је довела до тога да нас неко увреди… И, опет се све своди на покушај да разумемо једни друге.
    Ako zaista osećamo da smo nekoga povredili, ogrešili se, bili nepravedni, onda je istinitije da kažemo “Žao mi je”, jer na taj način preuzimamo odgovornost za ono što smo učinili. Kada kažemo “izvini ti” tada naš deo ostaje zamagljen.
    Još ispravnije je ako zapitamo osobu šta možemo da uradimo da bismo povratili dobre odnose ili ponovo zadobili njeno povrenje i prijateljstvo. Na koji način ona vidi i očekuje da možemo da ispravimo svoju nepažnju ili ponašanje.

Понекад нам делује као да је праштање један начин одустајања и да праштају они који су слаби док се јаки свете..

  • Највећа мудрост је натерати неког ко није према нама испао фер или коректан, ко нас је повредио, да се постиди. То се најлакше може учинити када некоме од срца опростимо нешто што би мало ко учинио. А да бисмо, у наступу гнева, беса и повређености могли да то учинимо, морамо се ставити у ситуацију те друге особе и схватити да је и она вероватно била у сличној агонији када нас је вређала или чинила зло, јер у противном не би била испровоцирана тиме.
    Наравно, постоји много тога што се не може лако опростити, као што су злочини или тешке повреде личности. Али сам покушај да нешто заборавимо а да болан догађај у коме смо повређени не „обрадимо“ у себи, само је „гурање проблема под тепих“, то не доноси крајњи резултат – превазилажење осећања бола и гнева.
    Не ради се ту о јачини и слабости, већ о зрелости и спремности да себи олакшамо ситуацију у којој се налазимо и да се не мучимо размишљајући о гневу и освети. Мада, понекад „очигледна настава“ даје боље резултате него било какво праштање или тражење опроштаја. Неки људи разумеју само када им вратите мило за драго, или их пустите да се сами суоче са ситуацијом, сличном оној у којој су вас оставили на цедилу. Тиме им, у ствари, више помажете да постану зрели и одговорни, него праштањем, често увек истим људима, у недоглед исте пропусте, грешке или увреде…
    Ponekad je dobro imati u vidu i širu sliku. Mi smo svi ljudi koji grešimo jedni prema drugima i nismo savršeni. Ponekad nesvesno i slučajno, ponekad iz svog bola, ogorčenosti, previda mi povredimo druge koje volimo. Svako od nas ima loš dan, premoren je, zasićen, nervozan, nepažljiv, uskogrud, tužan, zatvoren, nesenzitivan. Tada često stradaju oni koji to najmanje zaslužuju.

Често у жељи да некоме опростимо истовремено очекујемо и извињење друге страна или нам се чини да не ценимо себе довољно јер праштањем одобравамо понашање друге стране. Да ли у праштање треба укључити и другу страну и помирити се са особом која нас је повредила?

  • Ако с правом очекујемо да нам се нешто опрости, онда то није искрена молба, она мора бити без икаквих калкулација, (да ли ћемо нешто добити за узварт или не), битно је да се ми ослободимо баласта горчине, туге и често мржње. Али, то не сме да буде модел понашања. Јер, има таквих људи који често траже опроштај за исте грешке, тиме смо ми у ствари онда себи већ опростили, и такво тражење опроштаја је само формално, и нека врста потврде оне друге стране да ми опроштај заслужујемо. Има људи који почињу молбу да им се опрости са „Знам да не заслужујем, али…“ а многи и не знају како би тражили опроштај. Боље је рећи „Знам да сам био/била грозна, непрепознатљива сама себи, да нисам смела то себи да допустим, да је такво понашање непримерено али ето…“ па онда набројати искрене разлоге, „изнервирао ме шеф, муж, лоше сам спавала, данима сам лоше воље због других разлога а ти си испао/ипала кривац, на теби сам истресла бес и сл.“ Када другима приђете људски, са неким крајње прихватљивим разлозима, лако ћете добити опроштај, наравно, много су тежи они у којима се ради на пример, о прељуби.
    Dobro je napraviti razliku između razumevanja i opraštanja. Mi ulavnom možemo da razumemo sitnije povrede i da pređemo preko njih. Međutim, kod velikih razočarenja i izneverene ljubavi i poverenja, veoma je teško povratiti dobar i ravnopravan odnos u ljubavi i prijateljstvu. Emotivne rane teško zaceljuju i potreban je aktivan doprinos i druge strane da bismo joj vratili mesto u svom srcu koje je imala. Sa svoje strane, osoba koja nas je povredila mora da pokaže puno ljubavi, strpljenja i volje u svom ponašanju i odnosu sa nama. I to najmanje na rečima a mnogo više u delima.
    S naše strane, kada odlučimo da oprostimo određenu povredu, to znači da smo zaista zacelili ranu, da smo smireni u svojoj duši povodom onoga što se dogodilo i da nećemo za mesec dana opet prebacivati nešto povodom toga svom partneru ili osećati unutrašnji bol.

Колико способност праштања зависи од склопа наше личности и околности? Може ли пријатељство да опстане и када неко кога смо сматрали за пријатеља изневери наше поверење?

  • Личност се током година мења и што смо страији то смо зрелији и спремнији да комуницирамо на начин који поразумева да друге поштујемо ако ништа друго, то је и у нашем интересу, да оставимо барем утисак да некога уважавамо.
    У правом пријатељству увек мора да постоји могућност опроштаја, исувише је драгоцено да би се дурили једни на друге, а они и не подразумева да ће било која страна бити нелојална или изневерити ону другу. Ако дође до ситуације у којој испада да је тако, онда је разговор прави начин да се разјасни дилема у којој смо можда погрешно поступили, али увек треба напменути да пријатељство никада није доведено у питање.
    Да ли се и праштање учи?
  • Наравно, деца се уче и љубави и међусобним односима и све почиње са оним куртоазним „хвала, извините, изволите, опростите“… То су на изглед само фразе, али деца се тако уводе у свет међусобних комуникација у којима поштују ону другу страну. Млад човек се учи кроз искуство, на грешкама, мада и одрастао човек може да направи погрешну процену оног другог, али увек постоје показатељи који нам говоре да ли имамо пред собом искрену особу, правог пријатеља, колегу, некога коме треба веровати или не. У међусобним односима увек некако знамо с ким имамо посла, питање је да ли смо спремни да себи то и признамо, а често нисмо, из неких наших личних интереса и калкулација.

Антрфилеи:

Болести долазе од непраштања

Потхрањивање негативних догађаја из прошлости није добро за здравље, тврди амерички психолог Лујза Хеј, аутор књиге „Како да излечите сопствени живот“. Озлојеђеност, критицизам, осећање кривице и страх, срж су свих наших проблема јер таква осећања изазивају велике промене у нашем телу и у нашем животу. Она проистичу из жеље да окривимо друге и да не преузмемо одговорност за наша сопствена искуства. Озлојеђеност која дуго траје може „појести“ наше тело и створити канцер. Критицизам као стална навика често доводи до артритиса. Осећање кривице увек тражи казну а казна ствара бол. Страх и напетост могу да буду узроци ћелавости, чира па чак и бола у ногама. А опраштањем и ослобађањем од озлојеђености могу да се ублаже реакције тела на стресне догађаје па чак и да се започне излечење од рака. Иако не можемо да променимо ништа у прошлости, ипак можемо да променимо наше мисли везане за прошлост. Јер нема смисла да кажњавамо себе због тога што нас је неко некада повредио. Треба опростити оној особи којој вам се чини да је најтеже опростити. А да бисмо се ослободили прошлости, морамо да будемо спремни да опростимо. Не морамо чак ни да знамо како се прашта, већ само треба да будемо спремни да опростимо. Наша одлука да смо спремни да опростимо, може да започне наш процес излечења. Морамо у нашем срцу открити коме и шта треба да опростимо јер све болести долазе од немогућности опраштања, закључује Хеј.