Poredak ljubavi, psihoterapijska tehnika za rešavanje psihičkih, porodičnih, poslovnih i međuljudskih problema.
U svakoj porodici ima nekih neraščišćenih računa, nesporazuma, svađa pa i ozbiljnijih sukoba.
Oni se često prenose sa generacije na generaciju pa oni najmlađi ponekad i ne znaju šta je pravi uzrok nekih višedecenijskih sukoba u familiji. I dok jedni o tome pričaju sa najbližima, drugi ćute, a neki, ipak, odluče da nešto preduzmu.
Tada, na „scenu“ stupa poredak ljubavi, moćna psihoterapijska tehnika koja može da pomogne i u rešavanju problema u prijateljskim i poslovnim odnosima.
O tome i načinima na koji deluje poredak ljubavi, za „Život Plus“ govori psihoterapeut Maja Mandić Marković. – Poredak ljubavi se zasniva na osnovnoj ljudskoj sposobnosti da saoseća sa sebi bliskima ali i s drugima, koji mu nisu preterano bliski. Zato se predstavnik iz grupe može, bez prethodnog znanja o nečemu, uvesti u energetsko, porodično polje klijenta i osećati se kao neki njegov predak. Terapija se sprovodi individualno ili u grupi pred kojom pojedinac ukratko iznosi simptome koji ga sputavaju i smetaju mu.
Poredak ljubavi traga za korenima problema i rešava ih na onom nivou na kojem su i nastali.
Za osobu koja dolazi na terapiju jedino je važno da ima svest o svom problemu, na kojoj temi iz svog života želi da radi, i u kojoj oblasti ima potrebu da napreduje. Porodični raspored radi se sa punoletnim osobama, ali i deca školskog uzrasta, uz dozvolu i prisustvo roditelja, mogu da postavljaju svoje teme.
U Nemačkoj su rađeni projekti u nekoliko multinacionalnih i multietničkih škola u kojima su primenjeni neki od metoda i pristupa porodičnog rasporeda. To je dovelo do povećanja međusobne etičke i verske tolerancije, poštovanja između nastavnika i učenika, uspeha u školi i smanjenja odsustvovanja sa časova i agresivnih istupa. Kod nas, Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja sprovodi program, akreditovan od Ministarstva obrazovanja Republike Srbije, za nastavnike osnovnih škola u radu sa agresivnom i hiperaktivnom decom.
Na koji način se dolazi do suštine problema i njihovog rešavanja?
Problem zbog kog dolazimo na terapiju je ličan, ali njegov koren može biti u teškom iskustvu, bolnim osećanjima, nerazrešenim odnosima i traumama kroz koje smo prošli tokom svog detinjstva, mladosti, ili, pak, može biti vezan za bolna iskustva i traume naših roditelja, baba i deda, pa i nekoliko generacija pre njih. Porodični raspored je metod koji radi sa transgeneracijskim traumama koje se nesvesno, i emotivnim i psihološkim vezivanjem, prenose sa roditelja na decu. Na primer, majka koja je doživela traumu silovanja ili seksualnog zlostavljanja koja nije razrešena, svojoj ćerki teško može uliti sigurnost i poverenje po pitanju njenog odnosa sa muškarcima.
Kako se izvodi porodična terapija?
To je možda malo teže opisati ali je veoma jasno kada se posmatra na licu mesta. Klijent prvo kaže svoju temu, odnosno izloži svoj problem, bez mnogo priče i analiziranja problema. Na primer: “Ne mogu dugo da ostanem u partnerskoj vezi. Obično, već posle nekoliko meseci budem ostavljen”, “Opada mi kosa”, “Od treme ne mogu da progovorim na ispitu”. Ili, na primer, žena kaže: “Moja tema su svađe u porodici”. Zatim počinje da “radi temu” tako što među članovima grupe, samo na osnovu svog osećaja i bez mnogo razmišljanja, bira predstavnike svoje porodice, sebe, supruga, sina i ćerku. Posle toga, rasporedi ih u prostoru takođe prema nekoj svojoj intuiciji.
Na primer, muža postavlja pored vrata kao da izlazi iz prostora, ćerku priljubljenu uz sebe, sina negde između, itd. Jer, svi mi imamo unutrašnju sliku nekog svog problema. Kada ga na ovaj način postavimo ispred sebe u prostoru, sa strane možemo da gledamo kako se stvari odvijaju. A to već stvara jedan bolji uvid. Pošto svaki problem ima svoj uzrok, predstavnici počinju da se ponašaju kao porodica i da se kreću ka događaju, traumi, iskustvu koje je uzrok sadašnjeg problema.
Porodične konstalacije mogu da deluju na celu porodicu. Na koji način?
Kada postanemo svesni i vidimo uzrok problema i moguć pravac njegovog rešavanja, i mi se menjamo, naša unutrašnja slika problema se menja. A kada se vratimo kući, ta slika deluje na celu našu porodicu. Na primer, majka radi temu za odnos sa svojim sinom koji nikako ne može da položi poslednji ispit na fakultetu. Njena predstavnica u radu želi da legne jer oseća da nema snage. Ona legne a predstavnik sina stoji pored nje. Predstavnik fakulteta blagonaklono stoji sa strane. Majka počinje da plače, jer se setila da je izgubila muža u saobraćajnoj nesreći kada su deca bila mala i da je tada rekla: “Samo da završe škole pa mogu da umrem“. Sin je, u stvari, nesvesno osećao njenu nerazrešenu traumu gubitka i neku vrstu njene usredsređenosti ka smrti.
Samo na osnovu svoje intuicije, klijent bira „prave“ predstavnike svoje porodice među nepoznatim ljudima?
Klijent obično sasvim nesvesno i na osnovu intuicije izabere osobe koje imaju sličan problem ili porodičnu priču. Čak i kada bi izabrao sasvim nasumice, predstavnici bi dobro preuzeli svoje uloge, jer svi mi u svojim porodičnim istorijama imamo slična iskustva vezana za raličite traume, gubitke, ljubavi, izdaje, nesreće, ratna stradanja, itd. Klijent najčešće bira i predstavnika za sebe i zatim posmatra rad sa strane. Ali na kraju, zauzima svoje mesto u promenjenoj postavci i gleda razrešenje svog problema.
Terapaut obično daje instrukciju predstavnicima da, kada budu postavljeni na određeno mesto, postanu svesni svojih fizičkih doživljaja i unutrašnjih osećanja i da posle toga slede svoje pokrete. Na primer, ako osećaju neprijatnost prema nekome, treba da se malo udalje ili promene poziciju, ili da priđu nekome ako im je blizak, da pokažu bes ako su ljuti itd.